Danas mi je bio očajan dan. Devojka me ostavila onako iz čista mira (nije mi baš jasan njen razlog), izgubim torbicu u kojoj je bio telefon, lična karta, novčanik (sreća pa je telefon krš a novčanik prazan). Vraćam se kući onako nervozan, razočaran, besan…

Sve mi se skupilo samo što ne eksplodiram, brat me zeza, kevi žao devojke koja me je šutnula, a onda na scenu stupa moj pas. Ne može čovek da se ne razveseli kad vidi te srećne okice i rep kojim maše kao da je propeler. Samo je došao do mene sa povodcem u ustima i znao sam šta treba da radim. Šetali smo se preko 4-5 sati i sve vreme sam mu se jadao.

Nekako je izvukao svu tu negativnu energiju iz mene i sad mi je mnogo lakše.